Veliki župan Stefan Nemanja

        1170. godine Nemanja je osvojio Zetu kojom je do tada upravljao vizantijski vazal, knez Radoslav i tom prilikom pripojio deo današnje Crne Gore i Neretvljansku oblast.

        Bogumili su bili pristalice hrišćanskog učenja koje se razvijalo od X do XV veka među Slovenima na Balkanu. Pretpostavljeni osnivač učenja, pop Bogomil, je propovedao u Makedoniji sredinom 10. veka. Glavna politička tendencija bogomilstva je bila otpor vizantijskoj državnoj i crkvenoj vlasti, što je pomoglo da se pokret brzo raširi među balkanskim Slovenima.

Spaljivanje bogumila na lomači

        Nemanja saziva Sabor protiv bogumila u Raškoj oko 1170. godine, kojim započinju surovi verski progoni, koji najviše pogađaju bogumile i pristalice stare vere. Iako je deo vlastele na saboru otvoreno stao na stranu bogumila i usprotivio se bilo kakvoj akciji protiv njih, Nemanja je, ipak, uz pomoć raškog episkopa Jeftimija, preokrenuo tok sabora u svoju korist, nakon čega preduzima velike kaznene ekspedicije po Raškoj. O tome svedoči i Nemanjino žitije:

“...jedne popali, druge raznim
kaznama kazni, treće progna iz
države svoje a domove njihove i
sve imanje sakupi, razda
prokaženim i ubogim... Učitelju i
načelniku njihovu jezik ureza u
grlu njegovu, što ne ispoveda
Hrista, sina božjeg.” 
        — Stefan Prvovenčani, „Žitije svetog Simeona“

        Nemanjini progoni su bili toliko žestoki da su stradali i pojedini gradovi, uključujući Soko Grad u kanjonu Moravice, koji je bio jedno od uporišta bogumila.

Soko Grad

“...i svečasnu veru Hristovu
ustanovi da se jasno i velelepno
slavi i klanja presvetoj i
životvorećoj Trojici … iskorenivši
jeretičku i mnogobožačku
prevaru po celom svome
otačastvu, tako da svi budu
hrišćani … I niko se ne nađe da
se protivi njegovoj blagočestivoj
zapovesti; pa ako se ko i ne sa
ljubavlju obraćaše, no ipak od
straha prema onome ko je
zapovedio, ne zaostajaše. I tako
se… svi sabraše u svetu
sabornu i apostolsku crkvu,
pošto njegova dobra vera beše
u sprezi sa vlašću.” 
        — Domentijan, „Žitije svetog Simeona“

        U martu 1171. godine Manojlo se sukobio sa Mletačkom republikom i naredio je da se zapleni njihova imovina koja se tada nalazila na teritoriji Vizantije. Zbog toga je mletačka ratna flota napala vizantijske posede, a podržala ih je kraljevina Ugarska, Sveto rimsko carstvo i Fridrih Barbarosa.

Car Fridrih I Barbarosa

        1172. godine Nemanja koristi priliku i otpočinje sa udarima ka Kotoru, istovremeno ometaući saobraćaj kroz moravsku dolinu. Pošto je ugarski kralj Ištvan III preminuo, Manojlo je 1173. godine za kralja Ugarske postavio svog kandidata Belu III koji je vladao do 1196. godine. Savez je dodatno oslabljen jer je mletačku vojsku zadesila epidemija na grčkom ostrvu Hiosu. Pošto je jedino Raška ostala u borbi protiv Vizantije, Manojlo je krenuo sa vojskom da je zauzme, a Stefan Nemanja je pobegao u planine. 

Bela III

        Sukob se na kraju okončava Nemanjinom predajom caru. Evstatije Solunski piše da se Nemanja predao pritisnut "nešto strahom a još više ranama". Prema žitiju, Nemanja je jednog dana gologlav, bosonog, sa iscepanom odećom, konopcem oko vrata i mačem na rukama ušao u vizantijski logor i otišao pred cara, nudeći mu svoj mač da radi sa njim šta mu je volja. Nemanja je kao zatočenik odveden u Carigradu kroz koji je proveden u Manojlovoj trijumfalnoj povorci.

Stefan Nemanja u Carigradu

Tokom boravka u Carigradu, živeo je u manastiru Bogorodice Evergetide u čiju je slavu po povratku u Rašku podigao manastir Bogorodice Dobrotvorke, poznatiji kao Studenica. 

Manastir Studenica

        U narednom periodu, Stefan Nemanja je nastojao da učvrsti centralnu vlast, a Tihomirovog sina Prvoslava je naterao da se odrekne vlasti. Ispunjavao je svoje vazalne obaveze i Vizantiji je slao vojsku koja je učestvovala u njenim pohodima.

        Nakon Manojlove smrti koja se dogodila 24. septembra 1180. godine, uticaj Vizantije je oslabio zbog čega su joj Kraljevina Ugarska, banovina Bosna i Raška otkazale poslušnost. Raška se, kao i većina vazalnih država, okrenula Rimu.

        1183. godine Stefan Nemanja je sa ugarskim kraljem Belom III napao vizantijske posede u dolini reke Morave i tom prilikom su zauzeli Beograd, Braničevo, Ravno (današnja Ćuprija) i Niš, a združene snage su prodrle čak do Sredeca (današnja Sofija).

        Rastavši se sa ugarskim kraljem, Nemanja je nastavio osvajanja, pustošeći mnoge gradove. Prvo je na red došao Pernik, pa Stobi, Zemun, Velbužd, Žitomitski, Skoplj, Leški u Donjem Pologu i Gradac...

 „...”i grad Prizren, i grad slavni Niš, i
grad Svrljig, i grad Ravni, i grad Kozli. Te
gradove poruši i do kraja temelja ih iskoreni,
jer ne osta kamen na kamenu koji se ne
poruši. I ne podigoše se ni do danas.”“

        — Stefan Prvovenčani, "Žitije Stefana Nemanje"

        Nakon ovih osvajanja, Nemanja je proširio svoju vlast na Kosovo probivši se do Vranja i Lipljana.

        Posle proširenja ka jugu, Nemanja je sa vojskom udario na Duklju 1186. godine koja je bila pod Vizantijom, i tamošnjeg kneza Mihaila III Vojislava (1162-1186), iz vladarske dinastije Vojislavljevića, u to vreme vizantijskog štićenika.

        Nemanja je osvojio celu Duklju i Kotor u kome je sagradio svoj dvorac. Takođe je ovladao Zetom zauzevši sledeće gradove: Danj, Sard, Drivast, Skadar, Svač, Ulcinj, Bar i Risanj. U njima je došlo do velikih borbi jer su vizantijske pristalice pružale otpor. Tamošnjem stanovništvu je nametnuo visok danak, koji je bilo teško plaćati jer su polja bila opustošena.

        Istovremeno sa Nemanjinim pohodima, njegova braća Stracimir i Miroslav su otpočeli sa napadima na posede Dubrovačke republike, ali u tome nisu uspeli.

        27. septembra 1186. godine je zaključen mir između između Raške i grada Dubrovnika. Odredbe mira davale su Dubrovčanima pravo slobodne trgovine, ispaše i iskorišćavanja šuma u Nemanjinim zemljama, dok je stanovnicima Raške (uključujući Hum i Duklju) omogućen slobodan promet u gradu.

        1187. godine je pokrenut treći krstaški rat. Krstaši, predvođeni svetim rimskim carem Fridrihom Barbarosom, prolazili su rimskim vojnim putem kroz Srbiju. Nemanja je poslao izaslanike koji su Barbarosi obećali bezbedan prolazak i snabdevanje kroz Rašku. Takođe je ugovoren susret Nemanje i Barbarose, do koga je došlo je 27. jula 1189. godine u Nišu. Nemanja je ponudio Fridrihu 20.000 vojnika spremnih na rat sa Vizantijom i stupanje Raške u vazalne odnose sa Svetim rimskim carstvom, a zauzvrat je tražio da mu se priznaju sva dotadašnja i buduća osvajanja. Međutim, Fridrih nije prihvatio ove ponude, tako da nije došlo do stvaranja saveza. 

Treći krstaški rat

        Nemanja je, u međuvremenu, zauzeo Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk, Stobi i Skoplje. Krajem 1190. ili početkom 1191. godine vizantijska vojska ga je porazila zbog čega je bio primoran da se povuče. Oni su opustišili taj deo Raške i spalili su njegov dvorac.

        Nakon ovoga je zaključen mir prema kome je:
  •   Nemanja morao da vrati Pernik, Zemen, Velbužd, Žitomisk, Stobi, Skoplje, Niš, Ravno i kontrolu nad rimskim vojnim putem;

  •   Nemanji su priznata ranija osvajanja (Kosovo sa Lipljanom, Metohija do Prizrena)

  •   Nemanju nasleđuje njegov srednji sin Stefan Prvovenčani koji dobija Isakovu bratanicu Evdokiju za ženu, a ne najstariji Vukan.

        Vizantija je priznala nezavisnost Raške 1190. godine. Romejsko-srpski odnosi su ostali prijateljski nakon sporazuma iz 1190. godine.

        1192. ili 1193. godine Mađari su napali Rašku, ali Nemanja se odbranio uz pomoć Vizantije. Ovo je, ujedno, bio i poslednji rat u kome je učestvovao.