Sveti Sava - od princa do prvog srpskog arhiepiskopa
Sveti Sava, rođen kao Rastko Nemanjić, je raški plemić, svetogorski monah, iguman manastira Studenica, prosvetitelj, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve.
Rođen je oko 1175. godine u Rasu, umro 14. januara 1236. u Trnovu (Bugarsko carstvo).
Rastko je bio najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i Ane Nemanjić. Imao je dva brata: Stefana i Vukana i najmanje tri sestre: Jefimiju koja je bila udata za vladara Soluna, Elenu koja je bila udata za bugarskog kralja Ivana Asena i nepoznatu sestru koja je rodila bugarskog cara Konstantina I.
Deomentijan piše kako su Stefan i Ana molili Boga da im podari još jedno dete, tako je Sava rođen kao Božiji dar. "A Bogom darovanog sina, krstivši u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, narekoše mu ime Rastko, koji će vaistinu veoma uzrasti božanstvenim dobrim delima i to ne samo on, nego će i svoje otačastvo privesti na veliku pobožnost i dovršiti nedovršeno od svojih roditelja, što je za pobožnost njihovu, koji su u njegovu rođenju vaistinu primili izveštenje od Svetoga Duha, da im bi darovan od Boga kao dar Božiji."
Kada je imao 15 godina, otac mu je poverio oblast Zahumlje da njime upravlja. Stekao je solidno obrazovanje čitajući crkvene knjige. Dve godine kasnije, roditelji su hteli da ga ožene, ali Rastko je imao drugačije planove. Mnogo je razmišljao o Bogu i upoznao je kaluđere koji su mu pričali o životu u Svetoj gori.
1191. godine kada je imao oko 17 godina odlazi na Svetu goru, jedan od najznačajnijih istočnopravoslavnih monaštva sa namerom da se zamonaši.
Teodosije navodi kako je za Rastkom otac poslao poteru da ga spreči u nameri da se zamonaši. Potera je stigla na Svetu goru pre nego što se Rastko zamonašio, ali je on uspeo da ih opije i zamonaši se u toku noći.
Zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona (Stari Rusik). Stupivši u monaški red, dobio je ime Sava i premešten je u manastir Vatoped gde je postao jeromonah. Tu je ostao sedam godina, a 1197. godine mu se pridružio Stefan Nemanja koji je u manastiru Studenica bio monah više od godinu dana. U monaštvu je dobio ime Simeon.
Pošto u Svetoj gori nije bilo srpskih manastira, 1197. godine Sava je krenuo u Carigrad da od cara Aleksija III Anđela traži dozvolu da izgradi novi manastir na mestu porušenog Helandariona. Car je to odobrio i njihovu zadužbinu, Hilandar, je proglasio manastirom prvog reda. Hilandaru je pridodato 14 manastira i zemlja na kojoj je moglo da živi još dvesta kaluđera. Manastir je postao duhovna akademija za one koji su želeli da steknu više bogoslovsko obrazovanje. Za prvog igumana Sava i Simeon su odredili monaha Metodija, svog odanog saradnika.
Simeon se upokojio u Hilandaru a sledeće godine je kanonizovan za sveca. Sava je uz njega bio do samog kraja i dirljivo je opisao te trenutke. U vreme Simeonove smrti u Hilandaru je bilo 10-15 kaluđera, da bi se vrlo brzo njihov broj povećao na 90.
Uspostavljanjem samostalne Srpske arhiepiskopije čije su tri eparhije bile izdvojene iz sastava Ohridske arhiepiskopije dovelo je do sukoba sa Dimitrijem Homatijanom (ohridski arhiepiskop). Sava nije ni odgovorio na ovaj izazov i sukob se sam po sebi ugasio. Autokefalnost Srpske crkve su za Savina života priznali poglavari drugih pravoslavnih crkava.
1220. godine papa Honorije III je poslao legata sa krunom, a 1221. godine Sava je sazvao državno-crkveni sabor kod Žiče na kom je brata Stefana miropomazao i krunisao tom krunom (vencem). Stefan Prvovenčani je postao prvi srpski kralj, Raška kraljevina, a Sava je nastavio da jeretike preobraća u pravoslavlje, da pokrštava neznabošce i da iskorenjuje raške bogumile.
Sava je u Srbiji obavljao diplomatske poslove. Tako je Stefan Prvovenčani poslao arhiepiskopa Savu oko 1220. godine da pregovara sa ugarakim kraljem Andrijom II i odgovori ga od rata protiv Srbije.
Stefana Prvovenčanog je Sava neposredno pre smrti zamonašio i dao mu ime Simon. Umro je 24. septembra 1217. ili 1218. godine. Posle njegove smrti Sava kruniše Stefana Radoslava u Žiči za kralja Srbije.
1229. godine Sava iz Dalmacije plovi za Palestinu na hodočašće. Obišao je Jerusalim, Vitlejem, Jordan kao i manastir Svetog Save Osvećenog. U povratku, prošao je kroz Malu Aziju gde je posetio nikejskog cara, Jovana Duku Vataca, a zatim je otišao na Svetu goru.
Prilikom prvog hodočašća podigao je konake za srbske monahe u gruzijskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Otkupio je zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srbske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio crkvu Svetog Đorđa, da služi kao prihvatilište monasima. Sava je kupio kuću tj. Sionsku Gornicu u kojoj se održala tajna večera.
Sava je ubrzo odlučio da se povuče sa položaja srpskog arhiepiskopa . Odluku je saopštio na saboru u Žiči i za naslednika je postavio svog učenika Arsenija. Potom se uputio na drugo hodočašće u Svetu zemlju. Na povratku iz Svete zemlje ponovo je boravio u manastiru Svete Bogorodice gde je primio poziv bugarskog cara Ivana Asena II da ga poseti. Krajem 1235. ili početkom 1236. godine stigao je u Trnovu. U Trnovu je umro 14. januara 1236. godine. 27. januara se obeležava Savindan, praznik Srpske pravoslavne crkve.
1237. kralj Vladislav preneo njegove mošti u manastir Mileševu. Međutim, Sinan-paša ih je oteo i odneo u Beograd gde ih je spalio 27. aprila 1594. godine. Narodno verovanje kaže da je spašena ruka Svetog Save koja se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja. Nakon oslobođenja od Turaka, na mestu gde su mošti spaljene, podignut je hram posvećen Svetom Savi u znak zahvalnosti za sve što je uradio za svoj narod i crkvu.
NEKE OD SAVINIH MUDROSTI:
• „Volimo da vi svagda imate mir i ljubav jedan prema drugome, i umesto gneva naučite se: „Blagoslovi i oprosti, brate!“"
• „Neka se povinuje novodošavši onome koji je pre došao, nepismeni pismenome, neuki obrazovanome i mlađi starijem.“
• „Nemojte, o čeda i braćo, nikada da poštujemo ono što škodi, a da obilazimo ono što spasava.“
• „Neka se ne unese ova zla i prokleta reč: moje i tvoje, veće i manje.“
 |
| Sveti Sava |
Rođen je oko 1175. godine u Rasu, umro 14. januara 1236. u Trnovu (Bugarsko carstvo).
Rastko je bio najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i Ane Nemanjić. Imao je dva brata: Stefana i Vukana i najmanje tri sestre: Jefimiju koja je bila udata za vladara Soluna, Elenu koja je bila udata za bugarskog kralja Ivana Asena i nepoznatu sestru koja je rodila bugarskog cara Konstantina I.
Deomentijan piše kako su Stefan i Ana molili Boga da im podari još jedno dete, tako je Sava rođen kao Božiji dar. "A Bogom darovanog sina, krstivši u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, narekoše mu ime Rastko, koji će vaistinu veoma uzrasti božanstvenim dobrim delima i to ne samo on, nego će i svoje otačastvo privesti na veliku pobožnost i dovršiti nedovršeno od svojih roditelja, što je za pobožnost njihovu, koji su u njegovu rođenju vaistinu primili izveštenje od Svetoga Duha, da im bi darovan od Boga kao dar Božiji."
Kada je imao 15 godina, otac mu je poverio oblast Zahumlje da njime upravlja. Stekao je solidno obrazovanje čitajući crkvene knjige. Dve godine kasnije, roditelji su hteli da ga ožene, ali Rastko je imao drugačije planove. Mnogo je razmišljao o Bogu i upoznao je kaluđere koji su mu pričali o životu u Svetoj gori.
 |
| Sveta gora |
1191. godine kada je imao oko 17 godina odlazi na Svetu goru, jedan od najznačajnijih istočnopravoslavnih monaštva sa namerom da se zamonaši.
Teodosije navodi kako je za Rastkom otac poslao poteru da ga spreči u nameri da se zamonaši. Potera je stigla na Svetu goru pre nego što se Rastko zamonašio, ali je on uspeo da ih opije i zamonaši se u toku noći.
Zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona (Stari Rusik). Stupivši u monaški red, dobio je ime Sava i premešten je u manastir Vatoped gde je postao jeromonah. Tu je ostao sedam godina, a 1197. godine mu se pridružio Stefan Nemanja koji je u manastiru Studenica bio monah više od godinu dana. U monaštvu je dobio ime Simeon.
Pošto u Svetoj gori nije bilo srpskih manastira, 1197. godine Sava je krenuo u Carigrad da od cara Aleksija III Anđela traži dozvolu da izgradi novi manastir na mestu porušenog Helandariona. Car je to odobrio i njihovu zadužbinu, Hilandar, je proglasio manastirom prvog reda. Hilandaru je pridodato 14 manastira i zemlja na kojoj je moglo da živi još dvesta kaluđera. Manastir je postao duhovna akademija za one koji su želeli da steknu više bogoslovsko obrazovanje. Za prvog igumana Sava i Simeon su odredili monaha Metodija, svog odanog saradnika.
 |
| Manastir Hilandar |
Simeon se upokojio u Hilandaru a sledeće godine je kanonizovan za sveca. Sava je uz njega bio do samog kraja i dirljivo je opisao te trenutke. U vreme Simeonove smrti u Hilandaru je bilo 10-15 kaluđera, da bi se vrlo brzo njihov broj povećao na 90.
Sava je u Hilandaru napisao:
• „Žitije svetog Simeona“;
• „Karejski tipik“;
• „Hilandarski tipik“;
• „Studenički tipik“;
• „Zakonopravilo“ iz 1219. godine koje predstavlja prvi srpski ustav.
Do 1200. godine Sava je postao veoma važna ličnost na Svetoj gori. Tih godina Savu je privlačio usamljenički život ispunjen molitvom. Kupio je mesto u sred Kareje i tu sazidao isposnicu i u njoj crkvu koju je posvetio Svetom Savi Osvećenom.
1200. godine episkop Jarisa je rukopoložio Savu za đakona, a zatim i za sveštenika. Sledeći uspon se dogodio između 1200. i 1204. godine u Solunu gde je rukopoložen za arhimandrita.
• „Žitije svetog Simeona“;
• „Karejski tipik“;
• „Hilandarski tipik“;
• „Studenički tipik“;
• „Zakonopravilo“ iz 1219. godine koje predstavlja prvi srpski ustav.
Do 1200. godine Sava je postao veoma važna ličnost na Svetoj gori. Tih godina Savu je privlačio usamljenički život ispunjen molitvom. Kupio je mesto u sred Kareje i tu sazidao isposnicu i u njoj crkvu koju je posvetio Svetom Savi Osvećenom.
1200. godine episkop Jarisa je rukopoložio Savu za đakona, a zatim i za sveštenika. Sledeći uspon se dogodio između 1200. i 1204. godine u Solunu gde je rukopoložen za arhimandrita.
Tada su se Vukan i Stefan Prvovenčani sukobili oko prestola, a u zemlji je zavladala glad. Sava je brzo krenuo u Srbiju noseći očevo telo kako bi pomirio braću i zaustavio građanski rat. To mu je pošlo za rukom i zavađenu braću izmirio je nad Nemanjinim moštima. Nemanjina tri sina sahranila su njegove posmrtne ostatke u grobnicu koju je pripremio u svojoj zadužbini Studenici.
Posle povratka u Srbiju Sava ostaje u Studenici kao arhimandrit i iguman tog manastira. Sastavio je Studenički tipik 1208. ili 1209. godine. Glavni deo tipika koji uređuje život monaha sastavljen je prema Hilandarskom tipiku. Kao deo Studeničkog tipika Sava je na početku dodao i "Žitije Svetog Simeona", osnivača Studenice.
Po upustvima brata Stefana učestvovao je u dve diplomatske misije. Prva, u kojoj je trebalo da pregovara sa Strezom, bugarskim velikašem, završila se neuspešno. Drugu je obavio 1220. kada je Srbiji zapretila velika opasnost od ugarskog kralja Andrije II. Tada je Sava uspeo da ugarskog kralja pretvori od srbskog neprijatelja u prijatelja.
Sava se nije slagao sa bratovljevom prozapadnom odnosno prorimskom politikom i da je zato ljut otišao iz Srbije u Svetu goru. Stefan Prvovenčani je u medjuvremenu primiom papsku krunu. Sava odlazi na misiju u Nikeji čiji je rezltat bila autokefalnost Srpske crkve.
1219. godine Sava kreće u Nikeju i tamo su ga dočekali car Teodor I Laskaris i patrijarh Manojlo I Saranten. Sava je kao vešt diplomata i ugledni duhovnik uspeo da postigne sporazum povoljan za obe strane. Car i patrijarh su to prihvatili uz uslov da Sava bude prvi srpski arhiepiskop. 6. decembar 1219. godine se smatra veoma važnim za srpsku istoriju jer je Sava izborio samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije i postavio je temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Zatim se vratio u Svetu Goru gde je obišao sve manastire i neke od najboljih učenika proglasio episkopima. Osnovao je osam novih episkopija (zetsku, hvostansku, humsku, topličku, budimljansku, dabarsku, moravičku) i arhiepiskopiju u Žiči. Zabranio je prinošenje krvnih žrtava i postavio je osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili slave.
Sava se vratio u Srbiju 1220. godine. Prvo se sastao sa bratom, zatim je otišao u Studenicu da bi se poklonio očevom grobu i posle tog odlazi u manastir Žiču, koja je određena za središte nove Srpske arhiepiskopije
Posle povratka u Srbiju Sava ostaje u Studenici kao arhimandrit i iguman tog manastira. Sastavio je Studenički tipik 1208. ili 1209. godine. Glavni deo tipika koji uređuje život monaha sastavljen je prema Hilandarskom tipiku. Kao deo Studeničkog tipika Sava je na početku dodao i "Žitije Svetog Simeona", osnivača Studenice.
Po upustvima brata Stefana učestvovao je u dve diplomatske misije. Prva, u kojoj je trebalo da pregovara sa Strezom, bugarskim velikašem, završila se neuspešno. Drugu je obavio 1220. kada je Srbiji zapretila velika opasnost od ugarskog kralja Andrije II. Tada je Sava uspeo da ugarskog kralja pretvori od srbskog neprijatelja u prijatelja.
Sava se nije slagao sa bratovljevom prozapadnom odnosno prorimskom politikom i da je zato ljut otišao iz Srbije u Svetu goru. Stefan Prvovenčani je u medjuvremenu primiom papsku krunu. Sava odlazi na misiju u Nikeji čiji je rezltat bila autokefalnost Srpske crkve.
1219. godine Sava kreće u Nikeju i tamo su ga dočekali car Teodor I Laskaris i patrijarh Manojlo I Saranten. Sava je kao vešt diplomata i ugledni duhovnik uspeo da postigne sporazum povoljan za obe strane. Car i patrijarh su to prihvatili uz uslov da Sava bude prvi srpski arhiepiskop. 6. decembar 1219. godine se smatra veoma važnim za srpsku istoriju jer je Sava izborio samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije i postavio je temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Zatim se vratio u Svetu Goru gde je obišao sve manastire i neke od najboljih učenika proglasio episkopima. Osnovao je osam novih episkopija (zetsku, hvostansku, humsku, topličku, budimljansku, dabarsku, moravičku) i arhiepiskopiju u Žiči. Zabranio je prinošenje krvnih žrtava i postavio je osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili slave.
Sava se vratio u Srbiju 1220. godine. Prvo se sastao sa bratom, zatim je otišao u Studenicu da bi se poklonio očevom grobu i posle tog odlazi u manastir Žiču, koja je određena za središte nove Srpske arhiepiskopije
.
 |
| Manastir Žiča |
Uspostavljanjem samostalne Srpske arhiepiskopije čije su tri eparhije bile izdvojene iz sastava Ohridske arhiepiskopije dovelo je do sukoba sa Dimitrijem Homatijanom (ohridski arhiepiskop). Sava nije ni odgovorio na ovaj izazov i sukob se sam po sebi ugasio. Autokefalnost Srpske crkve su za Savina života priznali poglavari drugih pravoslavnih crkava.
1220. godine papa Honorije III je poslao legata sa krunom, a 1221. godine Sava je sazvao državno-crkveni sabor kod Žiče na kom je brata Stefana miropomazao i krunisao tom krunom (vencem). Stefan Prvovenčani je postao prvi srpski kralj, Raška kraljevina, a Sava je nastavio da jeretike preobraća u pravoslavlje, da pokrštava neznabošce i da iskorenjuje raške bogumile.
 |
| Stefan Prvovenčani |
Sava je u Srbiji obavljao diplomatske poslove. Tako je Stefan Prvovenčani poslao arhiepiskopa Savu oko 1220. godine da pregovara sa ugarakim kraljem Andrijom II i odgovori ga od rata protiv Srbije.
Stefana Prvovenčanog je Sava neposredno pre smrti zamonašio i dao mu ime Simon. Umro je 24. septembra 1217. ili 1218. godine. Posle njegove smrti Sava kruniše Stefana Radoslava u Žiči za kralja Srbije.
 |
| Stefan Radoslav |
1229. godine Sava iz Dalmacije plovi za Palestinu na hodočašće. Obišao je Jerusalim, Vitlejem, Jordan kao i manastir Svetog Save Osvećenog. U povratku, prošao je kroz Malu Aziju gde je posetio nikejskog cara, Jovana Duku Vataca, a zatim je otišao na Svetu goru.
Prilikom prvog hodočašća podigao je konake za srbske monahe u gruzijskom manastiru Svetog Krsta nedaleko od Jerusalima. Otkupio je zemljište na brdu Sion i tu sazidao manastir za srbske monahe, dok je u Akri, u tada palestinskom pristaništu, od Latina otkupio crkvu Svetog Đorđa, da služi kao prihvatilište monasima. Sava je kupio kuću tj. Sionsku Gornicu u kojoj se održala tajna večera.
 |
| Tajna večera |
Radoslav je svrgnut sa prestola 1233. godine a na njegovo mesto je doveden njegov mlađi brat Stefan Vladislav. Sava je bio blagonaklon prema oba sinovca. Vladislava je krunisao, a sa Radoslavom se zbližio posle njegovog povratka iz progonstva koje je proveo u jednom manastiru.
 |
| Stefan Vladislav |
Sava je ubrzo odlučio da se povuče sa položaja srpskog arhiepiskopa . Odluku je saopštio na saboru u Žiči i za naslednika je postavio svog učenika Arsenija. Potom se uputio na drugo hodočašće u Svetu zemlju. Na povratku iz Svete zemlje ponovo je boravio u manastiru Svete Bogorodice gde je primio poziv bugarskog cara Ivana Asena II da ga poseti. Krajem 1235. ili početkom 1236. godine stigao je u Trnovu. U Trnovu je umro 14. januara 1236. godine. 27. januara se obeležava Savindan, praznik Srpske pravoslavne crkve.
 |
| Ruka Svetog Save (manastir Svete Trojice) |
1237. kralj Vladislav preneo njegove mošti u manastir Mileševu. Međutim, Sinan-paša ih je oteo i odneo u Beograd gde ih je spalio 27. aprila 1594. godine. Narodno verovanje kaže da je spašena ruka Svetog Save koja se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja. Nakon oslobođenja od Turaka, na mestu gde su mošti spaljene, podignut je hram posvećen Svetom Savi u znak zahvalnosti za sve što je uradio za svoj narod i crkvu.
 |
| Hram Svetog Save |
NEKE OD SAVINIH MUDROSTI:
• „Volimo da vi svagda imate mir i ljubav jedan prema drugome, i umesto gneva naučite se: „Blagoslovi i oprosti, brate!“"
• „Neka se povinuje novodošavši onome koji je pre došao, nepismeni pismenome, neuki obrazovanome i mlađi starijem.“
• „Nemojte, o čeda i braćo, nikada da poštujemo ono što škodi, a da obilazimo ono što spasava.“
• „Neka se ne unese ova zla i prokleta reč: moje i tvoje, veće i manje.“
👏👏👏👏👏
ОдговориИзбриши